Sa 11 godina je silovana, sa 19 prodata, a sa 47 je oborila svetski rekord
Pretrčanih
240 kilometara kroz pustinjske predele Namibije i dvostruki maraton
kroz ledene tundre Antarktika samo su deo ogromnih dostignuća Norme
Bastidas. Život lepe 49-togodišnjakinje obiluje ekstremnim usponima i
padovima.
Rođena
1967. u Mazatlanu (Meksiko), imala je 11 godina kada joj je otac umro.
Tada su počele i nevolje. Majka je ostala sama s petoro dece. “Svi smo
radili, nismo bili zaštićeni”, kaže Norma. Umesto da im pomogne, rodbina
je zloupotrebljavala tešku situaciju u kojoj su se našli, a slepi ujak,
koga je čuvala, je silovao.
Imala
je 19 godina kada ju je zapazila jedna žena i ponudila joj posao modela
u Japanu. Majka se bojala da je pusti, ali pošto je to bila jedina
šansa za bolji život, nije je sprečavala. Kada je stigla u Japan, u
agenciji su joj oduzeli pasoš i smestili u stan. Onda su je obavestili
da im duguje novac za kartu, stan i hranu. Nadajući se da će uskoro
dobro zarađivati kao model, pristala je.
Međutim,
od manekenskog posla nije bilo ništa. Umesto toga, poslali su je u klub
zatvorenog tipa u Tokiju. “Prodali su me onome ko je najviše ponudio”,
kaže Bastidas. “Kupila me je veoma poznata ličnost i postala sam njegovo
vlasništvo.” Pošto nije znala japanski, nije imala šanse da se izvuče.
“Lišavaju te mogućnosti da brineš o sebi. Nisam ni videla čoveka koji me
je kupio.”
Na
pitanje zašto nije pokušala da pobegne i potraži pomoć policije ili se
javi kući, ona objašnjava: “Morala sam da platim dug, a moja porodica
nije bila u mogućnosti da mi pošalje novac. Nisam mogla da odem u
policiju. Bila sam u Japanu, a nisam imala pasoš. Već sam bila obeležena
kao prostitutka.”
Posle
nekoliko godina, ipak je uspela da pobegne uz pomoć ljudi iz obližnjeg
manastira. Kasnije se udala i preselila u Vankuver u Kanadi.
Nevolje nisu prestajale
Međutim,
još dok je bila u Japanu odala se piću, koje joj je pomagalo da
prevaziđe osećanje sramote. Brak joj je propao i nije uspevala da zadrži
nijedan posao. Prelomni trenutak u njenom životu bilo je saznanje da
njen sin boluje od degenerativnog oboljenja oka koje vodi u slepilo.
“Bila
sam ranjiva, samohrana majka, koja je ostala bez posla. Imala sam dete
koje ima 11 godina. Čovek koji me silovao kada sam ja imala 11 godina
bio je slep. Bilo je to previše za mene”, kaže ona. “Imala sam osećaj da
nikad neću pobeći od prošlosti.”
Ali
umesto da leči muke alkoholom, kao što je uvek činila, odlučila je da
okrene novi list. “Znala sam da izlažem dete riziku kada sam mentalno
odsutna. Morala sam da budem trezna da bih našla rešenje”, kaže ona.
Tada je počela da trči: noću, da je niko ne bi čuo kako plače.
Neverovatan uspeh za samo šest meseci
U
roku od šest meseci kvalifikovala se za jednu od najpoznatijih svetskih
trka - Bostonski maraton. “Postala sam odlična trkačica zbog ogromnog
pritiska s kojim sam morala da se izborim”, kaže ona. “Trčanje je bilo
nešto što sam mogla da kontrolišem. Nisam mogla da kontrolišem brzinu
napredovanja bolesti sina. Nisam mogla da utičem na to da li će me
ponovo otpustiti. Ali: mogla sam da obujem patike i treniram.”
Ubrzo
nakon toga, popela se na sedam najviših vrhova na svim kontinentima
kako bi prikupila novac za istraživanja u oblasti lečenja genetski
uzrokovanog dečjeg slepila. Godine 2013. pozvala je prijatelja Breda
Rajlija, koji vodi organizaciju protiv trgovine ljudima "iEmpathize".
Rekla mu je da želi da učini nešto veliko za borbu protiv trgovine
ljudima. Zajedno s Rajlijem osmislila je najduži trijatlon na svetu.
Postaviće svetski rekord prateći poznatu rutu trgovaca ljudima.
Tokom
65 dana 2014. Bastidas je trčala, vozila bicikl i plivala od Kankuna
(Meksiko) do Vašingtona. “Plivala je 10-15 kilometara dan za danom”,
kaže Rajli. “Zatim bi prešla na bicikl i vozila između 150 i 200
kilometara dnevno. A onda bi trčala između 50-66, pa čak i 160
kilometara bez pauze.”
Iako
se trudi da joj um bude čist tokom dugih trka, ne zaboravlja šta je
doživela kao žrtva. “Da biste bili dobar aktivista morate da saosećate s
bolom i poniženjem žrtava, naročito kada i dalje ima mnogo ljudi koji
ih osuđuju”, kaže ona.
Kaže
da je najbolji osećaj imala na kraju trke koja joj je obezbedila ulazak
u Ginisovu knjigu rekorda. Dočekale su je preživele žrtve trgovine
ljudima koje su trčale pored nje u poslednjim kilometrima trke do
Vašingtona.
Možda
je najbolja poruka za sve što je Norma Bastides preživela sadržana u
citatu koji se pripisuje Lao Ceu: “Putovanje od hiljadu milja počinje
jednim jedinim korakom.”
Preuzeto sa sajta:
mreznimarketing.rs
